Irena Živković: Bila jednom jedna Devojčica

Bila jednom jedna devojčica koja se zvala Devojčica.

Veselim pogledom gledala na svet, radovala se kada bi se izlegle male laste, rastužila bi se kada bi kuče povredilo nogu, nudila se da pomogne leptirima da nađu savršen cvet i pisala je pesme.

Vremenom su sva druga Deca počela da rastu i skoro su svi promenili svoje ime u Ljudi, ali njoj to nije smetalo. Nije joj smetalo što njihova lica postaju grublja, nije joj smetalo što su njihovi pogledi postajali zabrinutiji, nije joj smetalo što su njihovi glasovi postajali ozbiljniji.

Ali, njima jeste smetalo.

Smetalo im je što se Devojčica još uvek smejulji i trčkara naokolo. I Ljudi ko ljudi, udarili su joj par čvrga po sred te duge, nestašne kose.

Devojčica se prvo pravila da je čvrge ne bole, ali je kasnije počela da plače. I rešila je da i ona promeni svoje ime. Dala je sebi ime Žena. Zamaskirala se dobro, skupila dugu kosu u čvrstu punđu, obula visoke potpetice na svoje bose nožice, stavila naočare sa metalnim okvirom, a sve da bi izbegla čvrge.

I dobro joj je išlo, niko je nije prepoznao i svi su je voleli. Samo se ona potajno nadala da ce naići neko ko neće gledati u njeno prerušavanje, nego će pogledati u srce i prepoznati je.

Prošle su godine dok se jednog dana na pijaci jedan Čovek nije široko nasmejao i rekao:” Devojčice!”…

Pogledala ga je i ispod brade i brkova prepoznala Dečaka.

Njenoj sreći nije bilo kraja. Konačno je mogla pred nekim da trčkara, da se smeje, da raspusti punđu, da pročita svoju najnoviju pesmu, a da joj se ne podsmehnu i da ne dobije čvrge, naravno.

A, ne, ne… ipak nisu živeli srećno i zajedno do kraja života.

U početku je bilo magično, ali kasnije su se ipak uplašili tolikog prepoznavanja. Valjda su previše dugo živeli pod svojim maskama.

Valjda su previše dugo bili Ljudi…