Irena Živković: Sažaljevaće te ako plačes ali borbu ti neće oprostiti

Irena Živković: Sažaljevaće te ako plačes ali borbu ti neće oprostiti

Slušam neke čaršijske priče o nekoj ženi, pa se mislim…

Uvek sam najbolje izgledala kada sam se najgore osećala.

Kada sam ubijena, uplašena, nesigurna u sebe – onda se obavezno doteram. Valjda pokušavam u tim trenucima da sebi dam neku vrstu jačine i samopouzdanja, pa neka je i lažno.

Stavim jak karmin, uzdignem se na štiklice, nabacim širok osmeh ili odvrnem jaku muziku ili odem na neki koncert ili napravim druzenje sa prijateljima ili samo odem sa klincima i kučetom u park, pa trčimo i smejemo se do mile volje…

Slušam čaršijske priče o toj ženi juče i čini mi se da ti okolina nikad neće oprostiti borbu.

Sažaljevaće te ako plačes, prilaziće ti ako kloneš, a vrlo često će to biti iz puke radoznalosti, a ne da bi ti pomogli.

Ali, borbu? Borbu ti oprostiti neće.

Irena Živković: Sažaljevaće te ako plačes ali borbu ti neće oprostiti

Videće u toj tvojoj borbi samo ono što žele da vide.

“Gledaj je – pijanči sa prijateljima. Gledaj je – smeje se kao da ništa nije bilo. Gledaj je – doterala se i ništa nju ne dotiče”…

Borbu ti neće oprostiti.

Često je neće ni prepoznati.

A, svako se bori kako ume…

Svako se bori kako ume.

Irena Živković