Opaa… BLIC: „Srpska politika je veštački kreiran sukob Vučića i Đilasa“

Uticajni dnevnik BLIC, koji je sve vreme bio na strani režima Aleksandra Vučića, objavio je autorski tekst Vuka Velebita, političkog analitičara- koji ruši ustaljene dugogodišnje standarde u srpskoj politici. I istovremeno ne odgovara ni aktuelnom režimu, ali ni opoziciji sa nametnutim „liderom“ Draganom Đilasom. A poznnto je- da kad god se krene sa promenama u Srbji, upravo BLIC bude taj vesnik, svstavajući se na stranu pobednika koga obično najave iz Brisela.. Ako je sudeći po ovom tekstu, za novim liderom- se traga!

Srpska politika se danas svela na obračun Aleksandra Vučića sa Draganom Đilasom. Taj sukob traje godinama, a danas doživljava svoju kulminaciju. Neko ko nije upoznat sa dešavanjima u Srbiji pomislio bi da je Đilas sigurno najveća pretnja za vlast u ovom trenutku. Međutim, moramo postaviti pitanje zbog čega je Đilas godinama na meti predstavnika vlasti.

Da li je to zato što on ima toliku podršku među glasačima da svakog trenutka može da ugrozi vlast Aleksandra Vučića? Istraživanja to ne pokazuju, a i da jeste tako, Đilas bi uz podršku naroda dosad već pokušao da osvoji vlast i u tome uspeo. Nenormalno je da jednog čoveka toliko napadate svakodnevno, a da on ne predstavlja ozbiljnu pretnju po vas.

Vučić kreira sukob sa Đilasom…

Atmosfera koja se danas kreira na relaciji Vučić – Đilas nije prirodna, već veštačka tvorevina. Aleksandar Vučić vrlo dobro to zna, zato što je on kreator toga. Poslednjih meseci od različitih ljudi, među kojima su mnogi novinari, čujem istu rečenicu – Vučić kroz napade Đilasa promoviše kao jedinu opoziciju. Zašto je Đilas svakodnevno na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom predstavljen kao najveći neprijatelj koji samo što nije osvojio vlast? Zašto takav pristup odgovara Vučiću, gde ima tog radikalnog drugog neprijatelja predstavljenog u liku Dragana Đilasa?

Pa zato što je on već toliko godinama unazad oklevetan čovek u javnosti da su njegove šanse za uspešnim bavljenjem politike jako ograničene, a možda i osuđene na neuspeh. Vučić najviše profitira na održanju takvog stanja zato što Đilasa iznova predstavlja kao neprijatelja i lopova i zato što u svakom trenutku zna kako da postupa s njim. Da je istina sve što se u medijima plasira na račun Đilasa, on bi dosad već bio predmet istražnih i sudskih ograna. Ukoliko bi do toga došlo, Vučić bi izgubio svog glavnog političkog neprijatelja. Dodatno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju Vučiću da nema razloga da se plaši Đilasa, i baš zato će njega nastaviti da napada svakodnevno kako bi bio prikazan kao stalna žrtva, ali i kao glavni lider opozicije.

Đilas je izgubio poverenje građana…

Ceo ovaj sukob Vučić godinama kreira i održava zato što zna koji su politički dometi Đilasa. I ne samo politički dometi Đilasa, nego i mnogih drugih koji su izgubili poverenje građana koje se u Srbiji teško stiče, lako gubi i nikad ne vraća. Poražavajuća stvar za jedno društvo jeste da političko nasilje više ne mora da bude fizičko već i medijsko. U takvoj atmosferi nema ni mesta ni mogućnosti da se pojavi neko novi. Vučić je odavno izabrao ko će biti njegov lider opozicije i onda ste maltene pa primorani da se svrstavate u tim Vučić ili tim Đilas.

Ipak, postoji toliko nepopunjen politički prostor koji je veći od podrške bilo koje opozicione stranke danas. Građanima je dosta takvih podela i svrstavanja na jednu ili drugu stranu. Dosta im je da svakodnevno slušaju napade i odbrane na relaciji Vučić – Đilas jer u takvom obračunu nema mesta ni za građane ni za budućnost opozicije. Ta bitka je unapred izgubljena. Naravno, postavlja se pitanje da li će sutra neka druga osoba morati da prođe isto ono što prolazi i Đilas godinama unazad.

Siguran sam da bi veća pretnja po vlast bila pojava neke nove političke opcije koja će zauzeti taj nepopunjeni prostor u sukobu današnje vlasti i opozicije. Ali, u trenutnoj postavci je teško da dođe do pojave nove opcije gde to ne bi odgovaralo ni predstavnicima vlasti ni opozicije. Politički prostor se danas sastoji iz monopola vlasti i aktuelne opozicije. To su ljudi koji su uglavnom u našoj javnosti poslednjih dvadeset i više godina, ljudi koji se dobro znaju i koji su prošli kroz mnoge stvari na istim ili suprotnim stranama. Vučić vrlo dobro zna kako da postupa sa gotovo svim liderima opozicije.

Vlast ne bi znala šta da radi sa pojavom oubiljne političke opcije

Pojava nove ozbiljne političke opcije bi moguće bila veća pretnja po vlast jer oni ne bi znali šta da rade sa njima. Ali, ovo je sistemski problem u društvu gde se i vlast i opozicija teško menjaju. Kako da očekujemo da se pojavi neko novi ako nema mesta gde se stvaraju političari? Kada pogledate na Zapadu na primeru mnogih političara koji su sada lideri zemalja, oni su od početka bili političari (npr. u Americi su sa određenih mesta došli u poziciju da se kandiduju za predsednika, a ne kao u Srbiji gde je dovoljno da se pojaviš a da prethodno nikad nigde nisi bio uspešan kao političar)

Tamo političari kreću da grade karijeru sa lokalnog nivoa, pa napreduju na izborima i u stranci. Pogledajte samo ko su narodni poslanici, oni nemaju veze ni sa politikom ni sa narodom, oni ne znaju ni ko ih je izabrao. Onda dolazimo u zamku da se uoči izbora nameću nestranačke ličnosti za političke funkcije, ali zaboravljamo da je biti političar vrlo specifična delatnost. Može neko da bude i sjajan sudija, lekar, državni službenik kao u slučaju Saše Jankovića, ali videli smo kako se to završava. Za bavljenje politikom je potreban i politički talenat koji je drugačiji od onog da budete samo uspešni u svojoj karijeri.

Srpsko društvo je duboko polarizovano. To je tvrdnja koju više nego ikada ranije možemo da čujemo u javnom prostoru, ali mi se čini da smo to počeli da uzimamo kao datost kada govorimo o današnjoj političkoj situaciju u kojoj se nalazimo. Svakodnevno se sa naslovnih strana tabloida crtaju mete ne samo političkim protivnicima, nego svim neistomišljenicima koji javno kritikuju vlast i njene poteze. Novinari koji postavljaju pitanja o aferama predstavnika vlasti označeni su kao politički protivnici umesto što je njihova uloga da budu još jedna grana kontrole vlasti. To je posebno važno u društvu u kojem više ni zakonodavstvo ni sudstvo nemaju svoju nezavisnost i kontrolnu ulogu. Kada kreirate atmosferu gde se svako ko kritički govori doživljava kao neprijatelj ne samo vlasti nego i države, onda je posledica toga polarizacija ili svrstavanje na jednu ili drugu stranu.

Pogledajte samo na koji način vlast i opoziciju doživljavaju kritiku. Znate šta možete da očekujete od vlasti ako je kritikujete i znate cenu te kritike danas u Srbiji. Ali, opozicija koja pretenduje da bude otvorenija za drugačije mišljenje, kritiku doživljava kao izdaju i napad na sebe odnosno vašu podršku vlastima. To nije normalno da se i sa jedne i sa druge strane isključuje drugačije i kritičko mišljenje u ime borbe jednih protiv drugih.

Ako kritikujete vlast, to znači da radite za opoziciju. Ako kritikujete opoziciju, to znači da ste naklonjeni vlastima ili da radite za nju. Najčešći argument koji sam mogao da čujem od opozicije kada iznesete kritiku na njen račun jeste – nije li dovoljno što nas vlast gazi svakog dana, pa nam onda još i vi odmažete u borbi protiv ovakve vlasti. Kako smo se našli u situaciji takve podeljenosti da ne postoji ništa između podrške vlasti i podrške opoziciji kakvu danas imamo.

Za kreiranje političke atmosfere u kojoj danas živimo najodgovornija je vlast i njeni najviši predstavnici na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Vi imate moć da birate kako ćete komunicirati u javnosti sa svojim neistomišljenicima, vi imate moć da uređujete naslovne strane tabloida, vi imate moć da naredite kako će narodni poslanici govoriti u Narodnoj skupštini, vi imate moć da zastrašujete neistomišljenike. Kao odgovor na to, opozicija se brani, počinje da koristi rečnik koji verovatno u normalnim uslovima nikada ne bi koristili, produbljuju se podele, dijaloga nema ni u institucijama ni u javnom prostoru.

Kada dijalog ne postoji u prostoru u kojem bi trebalo da se odvija onda se nezadvoljstvo građana preliva na ulicu bez izgleda da dođe do kanalisanja tog nezadovoljstva. Nijedna politička stranka danas nema snagu da stane na čelo te kolone pošto je nezadovoljstvo građana veće od podrške bilo kojem opozicionom kandidatu. Onda građani ostaju prepušteni sebi, što je vrlo opasno u već sukobljenom društvu gde ljudi ujedaju jedni druge.

Kanalisati nezadovoljstvo…

Takva politička polarizacija se onda preliva i na druge sfere života. Tokom pandemije videli smo kako su se i među samim lekarima stvorile podele što ne bih nikada pomislio ranije da može da se desi da imamo lekare koji su uz vlasti i lekare koji su bili primorani da ustanu protiv svojih kolega koji nisu poštovali etičke i druge kodekse, koji su stavili politiku ispred struke.

Međutim, što je polarizacija veća, veći je i prostor koji se otvara između dve suprostavljene strane. To je prostor koji će moći da popuni nova politička opcija koja će smoći snage da kanališe nezadovoljstvo i bude ono što jeste funkcija političke stranke – amortizacija, a ne proizvodnja sukoba.

Izvor: ucentar.rs