Najveće zablude Dobrice Ćosića

Najveće zablude Dobrice Ćosića

Koje su bile najveće zablude Dobrice Ćosića i da li ih je sam prizivao

Sociolog kulture profesor Zoran Avramović o knjizi “Dobrica Ćosić Između politike i književnosti”

Dar književne imaginacije, žudnja za estetskim oblikovanjem postojanja na jednoj strani, a na drugoj, javno političko delovanje motivisano etičkim idejama – to je Dobrica Ćosić. Ovako sociolog kulture prof. dr Zoran Avramović završava višestruko značajnu i zanimljivu studiju “Dobrica Ćosić između politike i književnosti”, u izdanju Zavoda za udžbenike.

Ukazujući da je Ćosić prevalio dug i mukotrpan politički put, od internacionaliste, titoiste, do srpskog nacionaliste u pozitivnom značenju pojmova, od jugoslovenstva do srpstva, od apologete revolucije i socijalizma, do kritičara komunizma i kulta ličnosti Josipa Broza, Avramović podseća na reči velikog pisca iz 2004: “U svemu što sam mislio, pisao, radio, svagda sam težio ljudskom dobru”.

Najveće zablude Dobrice Ćosića

* U knjizi zaključujete da je Ćosić pisao sa “dve ruke” – jednom rukom političke tekstove, a drugom književne. Koliko je jedna ruka uticala na drugu?

– Upravo to je bio cilj ove studije. A problem je opšti i neistražen. Sa sociološkog stanovišta, posebno su značajne komparativne analize dveju društvenih delatnosti – književnosti i politike. Ako se pisac ogleda i u drugim znanjima i oblastima, da li narušava umetničku autonomiju svog dela? Ćosić je uspeo da odvoji svoju estetiku od svoje politike. Uporednom analizom narativnih elemenata njegovih tekstova to se dokazuje: jezik i stil, značenja, znanja, postupak, slika sveta nisu isti u književnim i neknjiževnim tekstovima. On je još 1953. zapisao da su politika i književnost njegove strasti, ali kaže: “Ne mogu dve strasti da žive u meni”. A posle 1968. godine odlučuje: “Moram da spasavam pisca u sebi.”

* U njegovom impresivnom književnom delu mogu li se prepoznati njegovi politički i ideološki stavovi?

– Neki istraživači Ćosićevog dela smatraju da postoji izvesna podudarnost. Štaviše, da se posredstvom književnosti “obračunavao” sa ideološkim i političkim poretkom. Moje tvrdnje su drugačije. “Koreni” i “Bajka” tematski štrče u odnosu na druge romane. Neke sličnosti sa govorima određenih likova naziru se u romanima “Vreme smrti” i “Vreme vlasti”. Pa ako i prepoznamo sličnost u stavovima, pitanje je kakvim jezikom i postupkom ih oblikuje. A ta razlika, već sam napomenuo, postoji.

* Dobrica Ćosić je bio među najangažovanijim intelektualcima u SFRJ i Srbiji. Kako ocenjujete tu aktivnost?

– Nema nikakve sumnje da je bio u centru disidentskih, opozicionih i prodemokratskih inicijativa i akcija. Imao je sposobnost da okuplja intelektualce izvan književnog esnafa. Političko delovanje shvatao je na antički način: borba za opšte dobro države i nacije. Njegov uticaj na javno mišljenje u Srbiji, a i van Srbije, nije bio zanemarljiv. Kod njega su dolazili i Srbi sa Kosova i Metohije i Srbi van Srbije, i inostrani političari.

* Kao i svaki angažovani intelektualac, i Ćosić je imao svojih zabluda. Da li ih je priznavao?

– Najveće zablude su bile jugoslovenstvo i komunizam. Nije čekao da mu to drugi kažu. U iskustvu je otkrio da nesrpski političari i intelektualni slojevi ne drže do jugoslovenstva kao Srbi. Uvideo je da je 20. vek izgubljen vek za Srbe. Neki su mu prigovarali da je i on bio deo tih zabluda. Tačno. Ali, da li je trebalo da ostane zarobljenik te istorijske greške?

* U vreme kada je bio predsednik države često se pozivao na svoje književne junake. Šta je od njih mogao da sazna?

– To je posebna deonica njegovog životnog puta. Moja analiza pokazuje da je na uspešan način obavio ulogu državnika. U tom vremenu ratnih sukoba, izolacije i sankcija, medijskog davljenja Srba, Ćosić je uspeo da oslabi taj strašni spoljni pritisak. U tom poslu nisu mu pomogli njegovi književni junaci, iako je on uzgred tvrdio suprotno. Njegovi junaci su gubitnici, a na čelu države se ne misli i ne dela sa porazom u glavi.

* Decenijama pod žigom “srpskog nacionaliste”, Ćosić je uporno dokazivao da je najviše tekstova napisao protiv nacionalizma kao “anahronog nacionalnog romantizma”…

– Prvo je bio neprijatelj komunizma, pa srpski nacionalista. Ko mu je udarao te žigove? Oni koji su svoj nacionalizam pretvarali u državne planove, a posebno Hrvati, za izlazak iz Jugoslavije. Imali su pripomoć srpskih komunista i nepatriotske srpske inteligencije. Ćosić je u vreme kada je bio projugoslovenski opredeljen kritikovao nacionalizam, ali kada je nacionalizam postao vodeći pokret nesrpskih nacija, on se okrenuo srpskim nacionalnim i državnim interesima. I to je važno podvući, demokratskim sredstvima.

* Jedno poglavlje posvećeno je kulturi i umetnosti. Posebno je interesantna vaša analiza Ćosićevih književnih prijateljstava.

– Ćosićevo shvatanje kulture i umetnosti ne gubi od aktuelnosti. On smatra da postoji tesna povezanost između kulture i društva, da je značajna za razvoj društva, insistira na slobodi stvaralaštva, naglašava ulogu inteligencije, ukazuje na probleme srpske i jugoslovenske kulture. Posebno su za samorazumevanje srpske kulture i književnosti značajni oni delovi studije u kojima se opisuju odnosi između srpskih književnika. Dobrica osvetljava moralne i društvene osobine, vrednovanje, odnos prema politici, raskid prijateljstava zbog političkih opredeljenja, jugoslovenstvo i srpstvo. Pitanje je i danas aktuelno. Zašto političke razlike među intelektualcima i građanima tako razorno deluju? Zašto ne mogu da budu prijatelji ako glasaju za različite partije?

* Šta je u romanu “Vreme vlasti” i u šestotomnoj “Ličnoj istoriji jednog doba” slično, a šta je različito?

– Politika, vlast, titoizam – to su neke od opsesivnih tema Dobrice Ćosića. On je o vlasti i Titu pisao u svojoj “Ličnoj istoriji” (1951-2019). Napuštanjem SKJ 1971. godine, Ćosićeva kritika Tita i titoizma se pojačava do ocene o najvećem neprijatelju srpskog naroda. Na drugoj strani, u strukturi romana, ukršta nekoliko značenjskih slojeva: politička vlast, Titova vlast, komunistički ideali i stvarnost, značenje istorije, Srbi, politički lik Dušana Katića. Zašto je Ćosić imao potrebu da i književno oblikuje temu koju je već opisao u svojim političkim zapisima? Na ovo pitanje mora se odgovoriti Ćosićevim uverenjem da književnost ima i saznajnu funkciju. U tom smislu razumljiv je njegov iskaz da se titoizam ne može shvatiti bez “Vremena vlasti”.

* Poslednjih godina života pisac je izražavao sumnju u trajnost svog književnog dela, pa i smisla pisanja uopšte…

– To prati svakog stvaraoca. Pravi umetnik i književnik se pita o smislu svog rada: da li će njegovo delo mimoići zaborav? Dobrica se pitao da li će njegov roman o srpskom tragizmu u 20. veku imati čitaoce u 21. veku. Ali o tome on ne odlučuje. Kao ni književna kritika za koju je 2000. napisao da ga podvrgava “osporavanju i poricanju prevashodno ideološkom”. Knjige su u bibliotekama i knjižarama, čekaju čitaoce. On nema, kao neki drugi pisci, svoje kritičare, medije, publikacije, nije ostavio službu za popularisanje i kanonizaciju, ali sigurno je da niko kao on nije romansijerski opisao protekli vek srpske istorije. Po tome će trajati u srpskoj kulturi i književnosti.

* Može li se iz romana i publicističkih dela sagledati i ljudski lik Dobrice Ćosića?

– Iz romana – ne, iz publicističkih radova – da. Posebno iz “Lične istorije jednog doba”. Ćosić je bio hrabar, pošten, istinoljubiv i pravdoljubiv čovek. Solidarisao se sa progonjenim političarima i intelektualcima, kritičku misao je saopštavao o drugima, ali i o sebi i svojim političkim opredeljenjima. Pomagao je druge materijalno, sebi je platio operaciju, nije primao platu kao predsednik države. Otvoren za promene u ideološkim opredeljenjima, nesklon lažima. Moralno uzoran čovek, opsednut borbom dobra i zla.

NA METI NEISTOMIŠLjENIKA

A Ćosić je jedini značajniji pisac koji nije otvorio beogradski Sajam knjiga? Zašto?

– Zbog političkih neistomišljenika. To je dejstvo srpske neformalne političke moći u kulturi i književnosti. Članovi Odbora Sajma knjiga 2008. godine, većinom glasova su odlučili da nije politički oportuno da Ćosić otvori ovaj veliki književni događaj. To vam je jedna varijacija današnjeg političkog osporavanja književnog Handkea.

Novosti/ Dragan Bogutović