Akt o proceni rizika u MUP – naučna fantastika i nemoguća misija

Akt o proceni rizika u MUP - naučna fantastika i nemoguća misija

         Autor ovog teksta - Igor Đurđević, sindikalni je aktivista Policijskog sindikata Srbije.

Imajući u vidu tekovine radničkih pokreta u svetu i postojanosti permanentne kritike usmerene prema poslodavcima, kako bi se uslovi i ambijent rada konstantno unapređivali, pitanje bezbednosti i zaštite na radu se izdvaja kao ključno i isto predstavlja koren modernog sindikalizma. Polazeći od takve osnove, sagledavajući stanje kod nas u Srbiji, u Ministarstvu unutrašnjih poslova kao poslodavca, možemo konstantovati da je svaka reč kritike koja dolazi iz radništva – ne samo poželjna – već i – neophodna – obzirom na postojanje mnoštva nelogičnosti u smislu nedoslene i nepotpune primene postojećih propisa kada je odnos prema radnicima u pitanju.

Jedan od prioritetnih zadataka sindikata predstavljaju upravo izazovi koji se tiču Bezbednosti i zdravlja na radu. Dakle, osnovna uloga sindikata je da se zalaže i bori za ostvarivanje radnih prava i interesa svojih članova ali i svih drugih zaposlenih, ili bi bar tako trebalo biti. Svakako,u tom smislu, kao posrednik između zaposlenih i poslodavaca, sindikati su dužni da učestvuju u donošenju odluka po pitanjima unapređivanja bezbednosti i zdravlja na radu i da sami rade na podizanju svesti zaposlenih i promovisanju kulture bezbednosti i zdravlja na radu. Tako je i donošenje akta o proceni rizika za sva radna mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova – svakako jedan od prioritetnih zadataka Policijskog sindikata Srbije.

Šta je AKT O PROCENI RIZIKA?

To je u osnovi akt koji sadrži opis procesa rada sa procenom rizika od povrede i/ili ošteženja zdravlja na radnom mestu, u radnoj okolini i mere za otklanjanje ili smanjivanje rizika u cilju poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu. Taj dokument je dužan svaki poslodavac da donese, naravno u pisanoj formi za sva radna mesta u radnoj okoloni i da istim utvrdi način i mere za njihovo otklanjanje. Akt o proceni rizika zasniva se dakle na utvrđivanju mogućih predvidivih vrsta opasnosti i štetnosti na radnom mestu, na osnovu kojih se dalje vrši procena rizika od nastanka povrede i ošteženja zdravlja zaposlenog. Naravno, predviđene su čak i novčane kazne za prekršaje onih poslodavaca koji, u svojstvu pravnog lica, ne donesu Akt o proceni rizika za sva radna mesta u radnoj okolini i ne utvrde način i mere otklanjanja rizika, kao i za prekršaje kada na primer ne izmene akt o proceni rizika u slučaju pojave novih opasnosti i promene nivoa rizika u procesu rada.

Pre nego što se dalje pozabavimo aktom o proceni rizika i Ministarstvom unutrašnjih poslova kao poslodavcem koji očito izbegava svoju obavezu za donošenjem tog akta, smatram da nije na odmet napomenuti da je svakako oblast bezbednosti i zdravlja na radu, izuzetno široka i vrlo značajna za sve koji su direktno ili indirektno uključeni u radni proces. Pripada grupi fundamentalnih radnih i ljudskih prava, u kojima su i pravo na dostojanstven rad i zaradu.

Bezbednost i zdravlje na radu obuhvata, bezbedne radne procedure i postupke, sredstva rada, radni ambijent i uslove rada, koji treba u najvećoj mogućoj meri, da omoguće smanjenje povreda na radu, broj profesionalnih obolenja i obolenja u vezi sa radom, i koji istovremeno, treba da stvore pretpostavke za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih.

Briga o zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu je značajna na svim nivoima, lično – za svakog zaposlenog, potom za upravljanje ljudskim resursima u organizaciji i konačno i za ekonomiju države.

Organizacijama/institucijama su potrebni zdravi zaposleni, radi ispunjavanja zahteva posla, produktivnosti i ekonomske isplativosti njihovog rada. Takođe, jedino zaposleni koji su zadovoljni zaštitom njihovih legitimnih prava i interesa iz radnog odnosa mogu biti zadovoljni svojim položajem u organizaciji i biti uspešni u svom poslu. Zato, menadžment organizacije, sindikati kao i sami zaposleni treba da ulažu maksimalne napore za očuvanje i zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu.

Zakon o bezbednosti i zdravlja na radu u osnovi definiše prava i obaveze koje iz njih proističu, kao i o pravcima i načinima za njihovo korišćenje u cilju bezbednog obavljanja posla i očuvanja zdravlja tokom procesa rada. Legislativu u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, čini pre svega taj poseban Zakon iz te oblasti, ali i Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu i mnogi drugi zakoni, podzakonski akti, tehnički propisi i standardi kojima se ostvaruju bezbedni i zdravi radni uslovi, a jednimdelom čak i Zakon o policiji – o tome kasnije. Prema tome, ovom širokom zakonskom okviru, treba svakako dodati i početni preduslov, a to je – Ustav Republike Srbije, kojim je utvrđeno pravo zaposlenih na bezbedne i zdrave uslove rada i potrebnu zaštitu na radu. Naime, određenim odredbama Ustava definisano je da se jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta. Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći. Ženama, omladini i invalidima omogućuje se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Nacionalna politika bezbednosti i zdravlja na radu ima dve bitne komponente: 1. unapređenje uslova rada, radi sprečavanja povreda na radu i profesionalnih oboljenja i njihovo svođenje na najmanju moguću meru, odnosno otklanjanja profesionalnih rizika, i 2. unapređenje i očuvanje zdravlja zaposlenih.

Pravni osnov sistema bezbednosti i zdravlja na radu, koji nas povezuje sa Evropskom Unijom je član 118.a jedinstvenog evropskog akta, Rezolucije Saveta EEZ o bezbednosti, higijeni i zdravlju na radu iz 1987.godine koji je temeljni princip celokupnog sistema bezbednosti i zaštite zdravlja na radu u EU. U ovom dokumentu se navodi: “Države članice obavezuju se da unapređuju i poboljšavaju radnu sredinu radi učvršćivanja bezbednosti i zdravlja radnika. One sebi, u perspektivi ka progresu, postavljaju za cilj usklađivanje postojećih uslova u ovom sektoru.”

Sledeći bitan dokument na kome je izgrađen sistem bezbednosti i zdravlja na radu u Republici Srbiji je Opšta Direktiva EEZ br.89/391 koja nalaže državi da u okviru svoje nadležnosti, utvrdi nacionalnu politiku, donese zakonske propise i obezbedi nadzor. Poslodavac je, shodno tome, obavezan i odgovoran za neposredno sprovođenje aktivnosti i mera na nivou preduzeća/ustanove u cilju eliminisanja rizika, unapređivanja uslova rada i zaštite zdravlja zaposlenih.

Osnov za izradu nacionalne politike bezbednosti i zdravlja na radu RS sadržan je u odredbi čl.4.-7. Konvencije Međunarodne organizacije rada br.155 o bezbednosti i zdravlju u radnoj okolini (1981.godina) i odredbi čl.3 Evropske socijalne povelje (1996.godina) kojima je utvrđeno da se u konsultacijama sa reprezentativnim socijalnim partnerima formuliše, sprovodi i periodično revidira jedinstvena nacionalna politika o bezbednosti i zdravlju na radu.

Misija nacionalne politike, prema svemu ovome, trebala bi biti orijentisana ka uspostavljanju uslova koji u najvećoj mogućoj meri obezbeđuju smanjenje povreda na radu, profesuonalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom, i u najvećoj meri usmerena je prema visokorizičnim delatnostima i posebno osetljivim grupama zaposlenih, stvarajući pretpostavke ka boljoj primeni propisanih mera i uspostavljanju bezbednih i zdravih radnih uslova.

U cilju stalnog poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu, Narodna skupština RS je u ranijem periodu potvrdila i ratifikovala dve konvencije MOR-a – Konvenciju br.167, o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu, kao i Konvenciju br.187, o promotivnom okviru bezbednosti i zdravlja na radu. Naravno, dalje donetim Strategijama o bezbednosti i zdravlja na radu u RS prišlo se sa vizijama podržavanja, u punoj meri, propisa u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, podizanja svesti u ovoj oblasti, odnosno uspostavljanje kulture rada i stvaranje preduslova dobrobiti na radu i kvaliteta života i zdravlja na radu. Takođe je ustanovljeno i obeležavanje 28.Aprila kao Dana bezbednosti i zdravlja na radu u Republici Srbiji.

Sindikati (kao i zaposleni u celini) bi se tu, bez mnogo premišljanja, jednostavno trebali orijentisati na smernice koje su sadržani u izvornim načelima kao što su načela proklamovana svetskom sindikalnom poveljom o bezbednosti i zaštiti zdravlja na radu i to: 1) Pravo radnika da bude upoznat sa rizicima, 2) Pravo radnika da bude upozoren na opasnost od rizika, 3) Pravo na procenu rizika od strane nezavisnih stručnjaka, 4) Pravo radnika da odbije posao ako nisu osigurani bezbedni uslovi rada, 5) Pravo na zatvaranje postrojenja gde nisu osigurani bezbedni uslovi rada, 6) Pravo radnika da odbije da zagađuje radnu i životnu sredinu, 7) Pravo sindikata da ravnopravno učestvuje u poslovima bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, kroz zajedničke komisije i radna tela sa stručnim i ovlašćenim licima, 8) Pravo radnika na ekspeditivnu primenu zakona,9) Pravo na kompenzaciju i nadoknadu u slučaju povrede na radu, 10) Pravo na pristup relevantniminformacijama o zaposlenosti i zapošljavanju u cilju podrške stručnih i naučnih istraživanja u oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, 11) Pravo na štrajk i pitanjima i problemima bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, 12) Pravo na obuku i trening u oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, 13) Pravo sindikata na poseban status prilikom istraživanja radnji i pred sudom u najtežim slučajevimapovrede na radu, i 14) Pravo na hitnu medicinsku pomoć u slučaju povrede na radu.

Najvažnije dobiti za zaposlene kroz primenu Zakona o bezbednosti i zdravlja su: Obaveza poslodavca da donese Akt o proceni rizika za svako radno mesto uz učešće zaposlenih, kao i da uspostavi sistem upravljanja rizikom; Izbor predstavnika zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu; Osnivanje Odbora za bezbednost i zdravlje na radu kao bipartitnog tela koje čine predstavnici zaposlenih i predstavnik poslodavca; Mogućnost potpisivanja zasebnog Kolektivnog ugovora o bezbednosti i zdravlju na radu. Sledeće bitne obavezne odredbe ovog zakona su: obaveza poslodavca da imenuje u pisanoj formi, lice/a za bezbednost i zdravlje na radu ili angažuje drugo pravno lice, sa licencom za oblast bezbednosti i zdravlja na radu; stručni ispit za lica za bezbednost i zdravlje na radu; preciznije propisane prevenrivne mere; osiguranje za slučaj štete prouzrikovane povredom na radu i profesionalbom bolešću; neposredna saradnja sa inspekcijskim organima; znatne nivčane kazne za poslodavce zbog neprimenjivanja zakona.

A kakva je situacija kod poslodavca – Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Šta ovde reći kada MUP, kao poslodavac, eto duže od trinaest godina uporno izbegava svoju obavezu da donese akt o proceni rizika kao osnovnog akta za dalju doslednu punu primenu zaštite zdravlja na radu zaposlenih. Dakle, o čemu tu dalje pričati kada elementarne preduslove MUP kao poslodavac ne ispunjava. Da pojasnim…

Kada je 2005-e godine donešen krovni Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu, koji u celosti uopšte nije izdvajao iz primene, odnosno prepoznavao specifičnosti policijskih poslova u odnosu na druge profesije, isti je između ostalog propisao i obaveze svakog poslodavca da donese Akt o proceni rizika. Koliko se sećam, taj doneseni zakon je stupio na snagu sa odredbama koje su definisale da segment koji se tiče obaveze donošenja akta o proceni rizika, stupa na snagu od dana 01.01.2006-e godine, ako se ne varam. Nakon toga donesen je i Pravilnik o načinu i postupku procene rizika na radnommestu i u radnoj okolini, kojim su utvrđeni način i postupak procene rizika od nastanka povreda na radu ili oštećenja zdravlja, odnosno oboljenja zaposlenog na radnom mestu i u radnoj okolini, kao i način i mere za njihovo otklanjanje, koje poslodavac uređuje aktom o proceni rizika.

Međutim, bez obzira na sve navedene obaveze, MUP nikada nije doneo taj akt,odnosno nije izvršio svoju obavezu i nikada niko za to nije odgovarao – inspekcija rada je ostala slepa za takav prestup MUP kao poslodavca. Bilo je kasnije nekih sindikalnih pritiska (ne od strane kvazi-sindikata sa rečiju “nezavisni” u svom nazivu, koji je danas znan i kao “ministrov sindikat”, već od nekih drugih…) koji su naterali MUP da makar formalno sastavi nekakvu radnu grupu koja će se navodno baviti pitanjem “akta o proceni rizika”, međutim protekom od nekoliko godina, osim par sastanaka i verovatno nekoliko sačinjenih zapisnika – konkretnijeg pomaka nije bilo sve do 2015-e godine… A 2015-e godine, nakon deset punih godina primene prvog krovnog zakona ove oblasti, dolazi do usvajanja novog Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu. Taj novi u odnosu na raniji zakon iz 2005-e godine, donosi i određene novine koje setiču policijskih službenika. Naime, u prvim uvodnim odredbama decidno je navedeno da se taj/takav zakon ne primenjuje na pripadnike policije, vojske itd – jer se na iste primenjuju drugi propisi koji se tiču “specifične zdravstvene zaštite”, obzirom da se radi o profesijama sa mnoštvom specifičnosti. Dakle,na prvi pogled se stiče utisak da je samim takvim konstatacijama pripadnik policije izuzet iz tog zakona jer se nad njime primenjuje nakakva specijalna, posebna zaštita. Međutim, da stvari i nisu baš takve, govore sledeće činjenice…

Akt o proceni rizika u MUP – naučna fantastika i nemoguća misija

Sredinom 2017-e godine, kao predstavnik Policijskog sindikalnog pokreta (manja sindikalna organizacija zaposlenih u MUP kojom sam predsedavao) uputio sam dopis, odnosno obratio sam se mejlom nadležnoj službi u MUP tj. Odeljenju za zdravlje zaposlenih i bezbednost na radu posredsvom Odseka za odnose sa sindikatima, sa određenim pitanjima na temu “nedonošenja akta o proceni rizika”, gde je dalja konverzacija sa predstavnicima MUP izgledala ovako:

PITANjA:

Ovo naše obraćanje i pitanja koje smo koncepirali na kraju, rezultat je planiranih aktivnosti Policijskog sindikalnog pokreta u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, u cilju informisanja i animiranja članstva sindikata, aktivista drugih sindikata, svih zaposlenih i poslodavca da se, poštujući važeće zakonske propise i regulative u ovoj oblasti, unapredi bezbednost i zdravlje na radu pripadnika MUP-a Republike Srbije. Stanovišta smo da upravo ta oblast treba biti zapravo prioritetan zadatak sindikata jer je svakako osnovna uloga sindikata da se zalaže i bori za ostvarivanje radnih prava i interesa svojih članova ali i svih drugih zaposlenih. U tom smislu, kao posrednik između zaposlenih i poslodavca, sindikat je dužan da učestvuje u donošenju odluka po pitanjima unapređivanja bezbednosti i zaštite zdravlja na radu i da i sam radi na animiranju i podizanju svesti zaposlenih i promovisanju kulture bezbednosti i zdravlja na radu.

Dakle, KONKRETNA PITANjA

Sagledavajući naš pristup ovoj tematici i sve navedeno, pitanja koja se logično nameću, a koja su s’našeg stanovišta od direktnog značaja za sve zaposlene u MUP, su sledeća:

-1.- KOJE MERE I RADNjE JE MINISTARSTVO UNUTRAŠNjIH POSLOVA PREDUZIMALO I PREDUZIMA U POGLEDU IZRADE ADEKVATNOG AKTA O PROCENI RIZIKA ZA SVAKO RADNO MESTO ZAPOSLENIH…? – ako se ima u vidu da je taj akt preduslov za primenu Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu i ako se ima u vidu da je, kad’ je reč o MUP, svakako potreban dugogodišnji studuozan, temeljit i kontinuran stručni rad da se do tog cilja dođe… A Zakon o bezbednosti i zdravlja na radu koji reguliše te propise i obaveze je na snazi od 2005.godine.

-2.- DA LI RADNA GRUPA ZA BAVLjENjE TOM TEMATIKOM U MUP, KOJA JE PO NAŠIM SAZNANjIMA FORIMRANA TEK 2011-2012.GODINE, RADI I DALjE…? KO SU ČLANOVI TE RADNE GRUPE I POSTOJI LI KAKAV IZVEŠTAJ O DOSADAŠNjEM RADU TE RADNE GRUPE…? – obzirom na stvar hitnosti jer je najnovijim izmenama i dopunama tog Zakona precizirano da određene odredbe koje definišu obaveze poslodavca i zaposlenih, stupaju na snagu dana 01.12.2017.godine.

-3.- IMA LI KAKVIH INICIJALNIH PREDLOGA I SARADNjE SA DRUGIM, PRE SVEGA REPREZENTATIVNIM SINDIKATIMA, U POGLEDU IZRADE STRATEGIJE I PRIMENE ZAKONA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLjA NA RADU U MUP…? – imajući u vidu da smo mi ipak tek novoformirana i još uvek u potpunosti neafirmisana sindikalna organizacija koja svakako ima nameru u predstojećem periodu da potencira na ovim i sličnim pitanjima od interesa za zaposlene u MUP, a pre svih policijskih službenika.

ODGOVOR:

Ministarstvo unutrašnjih poslova je rešenjem Kabineta Ministra 01 broj 6487/13-3 od 28.11.2013. godine  obrazovalo radnu grupu za izradu akta o proceni rizika na radnim mestima u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Zadatak radne grupe shodno navedenom rešenju bio je:

• Donošenje plana sprovođenja postupka procene rizika
• Sagledavanje i tačno definisanje svih neophodnih podataka o poslodavcu i licima koja vrše procenu ili učešće u njoj
• Opis tehnološkog radnog procesa, opis sredstava za rad i njihovo grupisanje i sredstva opreme za ličnu zaštituSnimanje organizacije rada
• Preispitivanje postojećeg stanja bezbednosti i zdravlja na radu
• Prepoznavanje, utvrđivanje i grupisanje opasnosti i štetnosti i sačinjavanje liste opasnosti i štetnosti
• Procenjivanje rizikaIzrada akta o proceni rizika
• Utvrđivanje načina i mera za otklanjanje, smanjenje ili sprečavanje rizika na najmanju moguću meru
• Definisanje zdravstvenih uslova koje moraju da ispunjavaju zaposleni na radnom mestu i radnoj okolini sa povećanim rizikom
• Zaključak koji sadrži izjavu poslodavca

Članom 2. tačka 3. navedenog rešenja propisano je da je predviđen rok za izradu akta o proceni rizika, godinu dana od dana donošenja akta koji će sadržati opise poslova radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih psolova, s tim da je tačkom 4. predviđeno da se rok može produžiti usled nastanka nepredvidljivih objektivnih okolnosti.  Radna grupa je održala više sastanaka, o čemu kao dokaz postoje zapisnici.

Zakon o bezbednosti I zdravlju na radu (“Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 i 91/2015) u članu 2. stav 2. propisuje da se ovaj zakon  ne primenjuje pri obavljanju specifične vojne službe u Vojsci Srbije i obavljanju policijskih i poslova zaštite i spasavanja iz delokruga nadležnog državnog organa, kao i obavljanju poslova zaštite i spasavanja koje obavljaju drugi subjekti u skladu sa posebnim zakonom, u kojima su pitanja bezbednosti i zdravlja na radu pri obavljanju te službe i tih poslova uređena posebnim zakonom i propisima donetim na osnovu tog zakona.

Imajući u vidu navedeni član zakona, jasna je intencija zakonodavca da se na  policijske poslove I poslove zaštite  I spasavanja ne primenjuju odredbe Zakona o bezbednosti I zdravlju na radu, ali to ne znači da da pitanje bezbednosti I zdravlja na radu za policijske poslove I poslove zaštite  I spasavanja nije regulisano se posebnim zakonom i propisima donetim na osnovu tog zakona (član 2. stav 2. Zakon o bezbednosti I zdravlju na radu).  U skladu sa navedenim je I stav Sekretarijata Ministarstva unutrašnjh poslova da je obaveza Ministarstva u skladu s članom 3. Zakona o bezbednosti I zdravlju na radu da donese Pravilnik o bezbednosti I zdravlju na radu I Akt o proceni rizika za radna mesta, kojim će se obuhvatiti sve kategorije zaposlenih u Ministarstvu, osim policijskih službenika kada obavljaju policijske poslove I poslove zaštite I spasavanja, u kojim slučajevima zaposleni na ovim poslovima podležu primeni posebnih propisa, koji im obezbeđuju specifičan I viši nivo zaštite bezbednosti I zdravlja na radu.

Takođe, ističemo I da je za izradu Akta o proceni rizika potrebno da se u Ministarstvu izradi katalog radnih mesta, kao I da se za sva radna mesta urade opisi poslova. Imajući u vidu da je taj posao u toku, nakon njegovog završetka moći će da se pristupi  izradi Akta o proceni rizika. Imajući u vidu veličinu Ministarstva, broj zaposlenih, kao I obim posla za izradu Akta o proceni rizika, stav je da se za konkretan posao angažuje licencirana kuća, pri čemu će Ministarstvo pružati punu logističku podršku za izradu Akta. Napominjemo da je za angažovanje licencirane kuće za izradu Akta za procenu rizika, neophodno obezbediti i iznačajna finansijska sredstva.

 U 2016. godini donet je novi Zakon o policiji, koji u članu 10. deli sve zaposlene  u Ministarstvu na  policijske službenike, državne službenike i nameštenike. Stav 2 istog člana propisuje da su policijski službenici:

1) lica koja obavljaju policijske poslove u statusu ovlašćenih službenih lica i primenjuju policijska ovlašćenja (ovlašćena službena lica – OSL);

2) lica na posebnim dužnostima koja obavljaju druge unutrašnje poslove u neposrednoj vezi sa policijskim poslovima (lica na posebnim dužnostima – PD).

Takođe, navedenim Zakonom formiran je I Sektor za ljudske resurse u okviru kog I Odeljenje za zdravlje zaposlenih I bezbednost na radu, u čijoj nadležnosti je I organizovanje I sprovođenje mera iz oblasti primarne, a delom I sekundarne I tercijarne zdravstvene prevencije, organizovanje I sprovođenje specifične zdravstvene zaštite za sve zaposlene u Ministarstvu. 

U okviru Ministarstva još uvek nije izvršena podela na policijske službenike, državne službenike I nameštenike, a izrada kataloga radnih mesta I opisa radnih mesta je u toku. Bez obzira na sve, u Ministarstvu se obavljaju redovni periodični lekarski pregledi za policijske službenike u statusu OSL I UOSL, vatrogasce-spasioce, kao I za zaposlene na radnim mestima, gde je posebnim pravilnikom ili nekim drugim pravnim aktom utvrđena obaveza obavljanja periodičnih lekarskih pregleda (rad na visini, vozači, rad u zoni jonizujućeg zračenja….)

DODATNA PITANjA:

Zahvaljujem na krajnje iscrpnim podatcima koje ste pribavili a na osnovu kojih cela stvar postaje znatno kristalnije jasna.

S’ tim u vezi, ako ne zamerate, obratili bi Vam se i sa zahtevom za dostavljanje dodatnih podataka…

(1) Interesuje nas da li su nadležne službe u MUP (odeljenja zadužena za psihološku prevenciju, zdravstvenu zaštitu i sl.) koje bi direktno i indirektno primenjivale sve naložene mere vezane za zaštitu bezbednosti i zdravlja na radu, stanovišta da je, po sve zaposlene u MUP a pre svih uniformisane pripadnike, bolje da:

– je cela ta stvar regulisana (kao sada) posebnom primenom izdvojenom iz postojećeg Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu (u skladu sa čl.2 tog Zakona)…?

– ili (kao što je ranije trebalo biti) da cela stvar bude regulisana u sklopu Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu, gde policajci samim zakonom ne bi bili izdvojeni u odnosu na sve građane odnosno zaposlene u Rep.Srbiji, bez obzira na sve specifičnosti posla…?

Naravno, ne zahtevamo kakva uporedna pravna tumačenja zakona i mišljenja dal’ je bolji raniji ili sadašnju zakon, na protiv, nas interesuje mišljenje stručnjaka naših službi u vezi sa očekivanom praktičnom primenom.

(2) Interesuje nas takođe, i bili bi zahvalni, ako bi ste nas izvestili o sledećem:

Da li naše stručne službe raspolažu sa kakvim orijentacionim podatcima vezanim za primenu zaštite i bezbednosti na radu kod policije u drugim državama (zemlje iz neposrednog okruženja i dr.zemlje u Evropi bez obzira da li se radi o članicama EU) u smislu:

– Koje države (makar neki primer) primenjuju zaštitu na radu u okvirima postojećih svojih zakona (bez izdvajanja policijske profesije kao kod nas aktuelnim čl.2 Zakona)..?

– Koje države (makar neki primer) primenjuju zaštitu na radu u skladu sa sagledavanjem “specifičnosti profesije” kao što je to slučaj kod nas (čl.2 Zakona)…?

ODGOVOR NA DODATNA PITANjA:

Pitanje br. 1.) Kao što smo već napisali, Zakon o bezbednosti I zdravlju na radu (“Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 i 91/2015) u članu 2. stav 2. propisuje da se ovaj zakon ne primenjuje pri obavljanju specifične vojne službe u Vojsci Srbije i obavljanju policijskih i poslova zaštite i spasavanja iz delokruga nadležnog državnog organa, kao i obavljanju poslova zaštite i spasavanja koje obavljaju drugi subjekti u skladu sa posebnim zakonom, u kojima su pitanja bezbednosti i zdravlja na radu pri obavljanju te službe i tih poslova uređena posebnim zakonom i propisima donetim na osnovu tog zakona.

Imajući u vidu navedeni član zakona, jasna je intencija zakonodavca da se na policijske poslove I poslove zaštite I spasavanja ne primenjuju odredbe Zakona o bezbednosti I zdravlju na radu, ali to ne znači da pitanje bezbednosti I zdravlja na radu za policijske poslove I poslove zaštite I spasavanja nije regulisano se posebnim zakonom i propisima donetim na osnovu tog zakona (član 2. stav 2. Zakon o bezbednosti I zdravlju na radu). U skladu sa navedenim je I stav Sekretarijata Ministarstva unutrašnjh poslova da je obaveza Ministarstva u skladu s članom 3. Zakona o bezbednosti I zdravlju na radu da donese Pravilnik o bezbednosti I zdravlju na radu I Akt o proceni rizika za radna mesta, kojim će se obuhvatiti sve kategorije zaposlenih u Ministarstvu, osim policijskih službenika kada obavljaju policijske poslove I poslove zaštite I spasavanja, u kojim slučajevima zaposleni na ovim poslovima podležu primeni posebnih propisa, koji im obezbeđuju specifičan I viši nivo zaštite bezbednosti I zdravlja na radu.

Takođe, ističemo I da je predmetni član Zakona donet u skladu sa Direktivom Saveta 89/391/EEC od 12. juna 1989. godine o uvođenju mera za podsticanje poboljšanja u domenu bezbednosti i zaštite zdravlja radnika na radnom mestu, a posebno Vam skrećemo pažnju na član 2. stav 2. navedene Direktive, koji propisuje da se ova Direktiva neće primenjivati u slučajevima da su karakteristike tipične za određene javne uslužne delatnosti, kao što su oružane snage ili policija, ili za određene delatnosti u sektoru civilne zaštite, u neizbežnom konfliktu s njom.

Pitanje br. 2.) Ne raspolažemo posebnim podacima o načinu regulisanja ove materije u drugim državama.

Uzgred, budi rečeno, u ostvarenom manje formalnom kontaktu sa predstavnicima Međunarodne organizacije rada, došaosam do saznanja da recimo nisu sve države Evrope primenile savetodavnu Direktivu saveta EEZ 89/391 od 12.06.1989.godine, na protiv – jedna od država koja nije svoju policiju izuzela iz krovnog nacionalnog zakona o bezbednosti i zaštiti na radu je na primer Španija. Ali kako god… Ovde je očigledno da je MUP svakako,nakon perioda od 2005-e godine i skoro papunih deset godina zanemarivanja svoje obaveze da donese akt o proceni rizika, jedva dočekao usvajanje novog Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu u koji je sada implementirana ta pomenuta Direktiva – jedva je dočekao jer faktički sada više “nema obavezu donošenja tog akta”. Da ne budem ovde pogrešno protumačen, nemam ništa protiv te Direktive i izdvajanja naše profesije iz osnovnog Zakona, na protiv – slažem se da je naša profesija svakako specifična i zaslučuje i poseban vid pažnje i tretiranja u pogledu zaštite na radu, ali se pri tome ne slažem sa sada aktuelnim načinom pristupa poslodavca toj važnoj tematici. Tako da sam više orijentisan da zaključim da je MUP ipak jedva dočekao danema obavezu kakva mu je stavljana ranijim zakonom.

Međutim, ipak prevideše jednu stvar koja nas zapravo vraća na sam početak!

Aktuelnim Zakonom o policiji (“Sl.Glasnik RS”, br.6/2016, 24/2018 i 87/2018), između ostalog predviđene su i određene obaveze poslodavca da donese “Akt o proceni rizika”! Konkretno, u članu 180. stavu 1. ZoP navodi se sledeće: Policijski službenici u Ministarstvu uživaju specifičnu zdravstvenu zaštitu u meri u kojoj ona nije obezbeđena obaveznim zdravstvenim osiguranjem, a proističe iz rada na poslovima na kojima su, saglasno aktu o proceni rizika,opasnost po život i zdravlje, odgovornost i težina, priroda i posebni uslovi rada, od bitnog uticaja na smanjenje radne sposobnosti. Dalje, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o policiji (“Sl.Glasnik RS”, br. 87/2018-24) usvojen je i član 10. koji glasi: Podzakonski akti predviđeni ovim zakonom doneće se u roku od 90 dana od njegovog stupanja na snagu.

Ukoliko bi postavili pitanje MUP-u – Zašto još uvek takav podzakonski akt nije donešen…? – dobili bi smo verovatno nekakav odgovor tipa “Složen je posao u pitanju, radimo na tome, treba se sada nakon finaliziranja izrade kataloga svih radnih mesta i ispitati detaljno dosadašnji efekat nove sistematizacije…”

Zaključak…

MUP i dalje, nonšalantno, po ustaljenoj praksi – nastavlja da ignoriše zakonske obaveze koje ima prema svojim zaposlenima, sada one koje su propisane aktuelnim Zakonom o policiji a koje se opet tiču AKTA O PROCENI RIZIKA kao elementarnog dokumenta koji predstavlja preduslov za bilo kakvu ozbiljniju zaštitu radnika u pogledu mogućih rizika po bezbednost i zdravlje na radu.

Pre objavljivanja ovog teksta, redakcija novinar.rs je stupilau kontakt sa autorom, Igorom Đurđevićem koji nam je na postavljeno pitanje – da li očekuje nekakvu reakciju MUP-a – odgovorio odsečno: “NE”.

A na dalje pitanje – da li očekuje eventualnu reakciju reprezentativnog sindikata, imajući u vidu da se ipak radi o ključno važnoj stvari za sve zaposlene u MUP – nakon podužeg osmeha odgovorio uzvraćenim pitanjem: “MISLITE NA ONAJ KVAZI-NEZAVISNI… PA DA LI MISLITE DA ONI UOPŠTE RAZUMEJU O ČEMU SE RADI… I SVE I DA RAZUMEJU, DA LI MISLITE DA ONI UOPŠTE SMEJU DA POSTAVE NEKO PITANJE…”

Autor teksta je na dalje rekao: “JEDINA REAKCIJA KOJU OČEKUJEM I KOJOM BI BIO PREZADOVOLJAN JE DA SE KOLEGE, ZAPOSLENI, ČLANOVI SVIH SINDIKATA A PRE SVIH BAŠ TOG NAZOVI NEZAVISNOG – ZAINTERESUJU ZA OVAKVE TEME I DA POČNU DA POSTAVLJAJU PITANJA U VEZI SA TAKVIM KLJUČNIM STVARIMA, A NE DA SINDIKAT DOŽIVLJAVAJU ONAKO KAKO POSLODAVAC ŽELI, KAO NEKAKVO PREDUZEĆE ZA NABAVKE POVOLJNE JEFTINE ROBE NA RATE I POVREMENO DONIRANJE NEKAKVIH TELEVIZORA I SLIČNO”

Novinar.rs/ Igor Đurđević