Muke po Igoru: Kako policajac zarađuje dnevnicu od 150,00 dinara.

Muke po Igoru: Kako policajac zarađuje dnevnicu od 150,00 dinara.

Još davne 2016. godine, jula meseca, na sajtu Policijskog sindikalnog pokreta, Igor Đurđević iz Policijskog sindikata Srbije je objavio tekst pod naslovom Kako pripadnik MUP-a Srbije (policajac) zarađuje dnevnicu od 150,00 dinara.

Od 2016. do danas mnogo toga se promenilo u MUP-u. Neša Mega Mićin Mega doktor Stefanović je postao ministar a Policijskom sindikatu Srbije je oteta reprezentativnost.

Sigurni smo da je sad u MUP-u neuporedivo bolja situacija, i možemo se zakleti da su policajci prezadovoljni i svojim poslom i svojim životnim standardom. To potvrđuju i pisma koja dobijamo od pripadnika MUP-a u kojima podržavaju rad ministra, pričaju o svom standardu na kojem im, po njihovim rečima, “zavide mnoge kolege iz najbogatijih evropskih zemalja”.

Posebno su srećni što je vrh policije uspešno eliminisao Policijski sindikat Srbije  iz pregovora o budućem Posebnom kolektivnom ugovoru jer znaju oni dobro koliko će sam ministar Neša i njegov lični sindikat, nezavisan od zaposlenih, još više poboljšati i uslove rada i visinu zarade u policiji.

“Hvala Neši što se rešio ovih dole što nam idilu kvare”, poručuju nezavisni policajci svom ministru.

Oni pružaju punu podršku svom ministru što je nezakonito oduzeo reprezentativnost PSS i poručuju mu “da ni on, ni ljudi iz njegovog okruženja nisu dužni da se drže zakona k’o pijan plota, pa zato su valjda želeli da rade u policiji!”

Kad smo već kod plotova i pijanstva, setismo se da se mnogi u pismima raspituju da li je ministru odgovaralo i prijalo, obzirom na njegov prefinjeni ukus i stalež kome pripada, vino koje je dobio na nekoj proslavi.

Ostavimo mi sad i ministra, njegov sindikat i vino, nego da vas podsetimo Igorovim tekstom kako je to bilo nekad davno jer kako čujemo ide jesen, spremaju se neki protesti a i Zvezda i Partizan nastavljaju da se takmiče u evropskim kupovima.

Kako pripadnik MUP-a Srbije (policajac) zarađuje dnevnicu od 150,00 dinara.

06:00 h

Dolaziš u svoju “provincijsku” policijsku ispostavu, udaljenu od Beograda nekih 300 kilometara. Nije isključeno da si nenaspavan, jer si prethodnog dana radio drugu smenu po dnevnom rasporedu redovni posao (mahom sektorski).

Do 06:15 si sa ostalim kolegama pripadnicima IJP (Interventna jedinica policije) u vozilima, u formaciji odeljenja ili voda, na putu ka Područnoj policijskoj upravi, udaljenoj oko 65-70 km.

Oko 07:00 h si na dogovorenoj lokaciji okupljanja Područne policijske uprave, gde polako pristižu kolege iz ostalih ispostava i tada se formira četa. Pakuje se u pristigli autobus ili autobuse sva standardna oprema u zaduzenju IJP.

Oko 07:30 smotra i upoznavanje sa angažovanjem i zadatkom. 07:45-08:00 krece se put Beograda, na još jednu u nizu sportskih manifestacija “visokog rizika”.

Autobus je, naravno, jedan od onih “visoke” klase, sa tolikim brojem sedišta da je neibežan onaj osećaj kad se kolenima odupireš o sedište ispred sebe, gde te u roku od pola sata hvata tzv. “muka u nogama”, jer nemaš previse izbora oko položaja sedenja, pa se taj osećaj brzo pretvara u nervozu. Sva sedišta su zauzeta i ko je iskusan odmah po ulasku je sa sebe skinuo opasac i raskomotio se (time se gornji deo uniforme sačuva od znoja).

Negde oko 9 sati uveliko te sa leve strane autobusa prži sunce, a inače konstantno si na promaji.

Oko 10 sati – “pauzaaaa 20 min”. To je obavezno jedna od onih benzinskih pumpi na auto-putu, vlasništvo neke od onih globalnih korporativnih neoliberalno kapitalističkih firmi. Cena najobičnije kafe zna da premaši ukupan iznos dnevnice, a o soku da se ne govori. Shvataš da nije namenjena za srpske državne službenike, a ponajmanje za policajce, već za strance u tranzitu. Lako to zakljuciš i ako pogledaš pažljivije pa vidiš da i sami zaposleni na pumpi sebi kuvaju u pauzi “običnu” kafu i koriste “obrok od kuće” (sve ti je jasno – koliko god “nasmejani” i “ljubazni” bili, opet su jeftina radna snaga kojoj svakog trena preti realna mogućnost ulaska u prekretarijat). Tu se među nama vidi i ko je novajlija pa se zaleti na neki od onih famoznih sendviča, čija cena iznosi otprilike koliko i za kilogram mesa, tj. jednaka je iznosu cene namirnica za jedan lakši porodicni rucak (skuvan uz pomoć magije na naš balkanski način, kad skoro od ničega napravimo nešto).

Pauza je gotova, putovanje se nastavlja. U autobusu od silne vrućine i nastalih telesnih isparenja, ako do tada nisi, padaš u blagu nesvest. Naplatna rampa u Bubanj potoku znači i buđenje. Gužva u autobusu, teturanje, vlažne maramice, oblačenje, stavljanje opasača, itd…

12:30-13:00 h – na lokaciji si. Izlazak iz autobusa, uzimanje opreme iz bunkera, podešavanje, štitovi, formacijsko kretanje, i na kraju se, po instrukcijama nekog od onih beogradskih golobradih školovanih stručnjaka sa pola kilograma zlata na ramenima, zauzima određena lokacija. Tu si sa nekolicinom kolega, možda odeljenje; zadatak je da obezbediš ulaz u neki park, da se ne koristi, da nema okupljanja i da osmatraš ulicu kao trasu predstojećeg kretanja navijača. Ako imaš sreće u prvih pola sata da odmagliš do obližnje trafike ili kioska sa brzom hranom, imaš, ako ne… Podrazumeva se, naravno, da na benzinskoj pumpi nisi pio kafu, pa ipak imaš neku kintu.

Muke po Igoru: Kako policajac zarađuje dnevnicu od 150,00 dinara.

14:00 h

Postavljanje, počinje zadatak i intenzivno obilaženje i kontrolisanje službenim vozilima od strane onih golobradih stručnjaka; ko se do tada snašao –  snašao se, ko se naslonio negde i jednu po jednu nogu odmorio, to mu je.

Dakle do 18:00 h obavezno nepotrebno stajanje sa opremom na trotoaru pored parka, okrenut ka ulici na određenom odstojanju, dok te prži sunce. Tu se sva pamet i logika, ako je još uvek imas nakon više takvih angažovanja, završavava. Kraj je i onom osećaju umora, nastupa neki čudan osecaj trnjenja u nogama i to je to. Gledaš okolo, na 500 metara od tebe nazire se stadion, oko tebe sve normalno funkcioniše, svakodnevica, ljudi prolaze i zagledaju te, neki te sažaljevaju, nekima si smešan, neki te i ne gledaju jer su valjda navikli na sportske spektakle.

18.00 h

Uočavaš preko puta sebe da se u sličnoj formaciji postavljaju pripadnici Žandarmerije. Neizbežan je osećaj olakšanja, jer “hvala bogu ima ko adekvatno da interveniše kad/ako zagusti, jer je za razliku od tebe odmoran”.

Oko 18:30 vidiš žandarme da podižu štitove i spuštaju vezire na kacigama, ne pitaš se dugo zašto to rade, već i sam zaključuješ da eventualna opasnost, odnosno povod za konkretnije intervenisanje, stiže iza ugla. Tada stiže istovetna naredba. Gledaš rulju koja ide u nametnuto organizovanoj koloni, okružena i pod pratnjom brigade policije.

Dobacuju, uzvikuju nekakve ratne pokliče, aludirajuci na zbivanja iz devedesetih koje si potisnuo negde duboko u sebi, gledajući kako svoju decu da vaspitavaš i odgajaš kod kuće, a ovi većim delom nisu bili ni rođeni tada. Par manjih incidenata i eto prođoše nakon sat vremena.

20.00 h

Počinje utakmica, što znači i predah. Nasloniš se uza zid, ili ako imaš srece pa nisi u vidnom polju golobradih stručnjaka čak i sedneš. Snalaziš se za WC, pušiš, prezalogajiš iz džepa neki sendvič ponet od kuće, popiješ vodu i eto ti poluvreme. Ponovo preventivno na pozicije. Nakon poluvremena do pred kraj utakmice kraći predah i onda počinje…

21.45 h

Utakmica je gotova. Obavezno neki od maminih i tatinih sinova nisu zadovoljni rezultatom i u povratku sa stadiona, pošto su tamo bili onemogućeni da se “izduvaju”, a dao bog mladi su pa imaju neutrošene snage i energije, rešavaju da se oprobaju sa policijom. Jurnjava, kamenje, itd…

22.30 h

 Gužva se razišla i rulja je otišla ka gradu, gde će se sa drugim kolegama razračunavati oko rezultata. U koloni napuštamo lice mesta i krećemo se ka autobusu, gde se pakuje oprema i onda sledi polazak.

Oko 23:30 vidiš Bubanj potok i primećujes izraženu tišinu u autobusu, za razliku od dolaska. Umor čini svoje. Ubrzo te obuzme san…

Sledeća scena – tvoja područna policijska uprava, lokacija zbora.

Pogledas u sat – 03:30. Ukočen si, nisi mrdnuo tokom puta, jedva ustaješ, čuješ oko sebe tiho jaukanje i shvataš da nisi jedini. Mokar si od znoja, trljaš oči, hvataš flašu s ugrejanom vodom. Izlaziš iz autobusa, istovaruješ opremu i razdužuješ je u magacinu.

04.00 h

Krećeš sa kolegama vozilima ka svojoj “provincijskoj” ispostavi.

Stižeš u 04:45, ostavljaš nešto od stvari i u dežurnoj baciš oko na dnevni raspored , priželjkujući da će ti po rasporedu biti omogućeno da se naspavaš. Vidiš da radiš noćnu od 23:00 h (redovan rad) i u sebi osetiš neko blaženstvo, ali ne pokazuješ  to, jer kolega do tebe, koji takođe bulji u raspored, uviđa da radi drugu smenu od 15:00 h.

05.00 h

Polaziš kući, 23 (dvadeset i tri) sata nakon što si došao na posao, tj. pošao od kuce.

 I konstantuješ da si celodnevnim angazovanjem zaradio celih 150.oo dinara!

Uz put pušis, jedva hodaš i prisećaš se takvog nekog angažovanja prošle godine, kada ti je bila plaćena dnevnica oko 2.500 dinara, pa se prisećaš kako si od pet takvih angažovanja u mesecu sakupio oko 12.000 din, odnosno 100 evra, sa kojima si platio kiriju.

A sada za pet angažovanja dobio bi 750 dinara, a i to tek za mesec-dva-tri, kad bude isplata.

Naravno, mota ti se po glavi ono – ma nema šanse visš ja da im idem, nisam budala, dokle više? Ali odmah zatim sam sebi kažeš: “A ko će pa da ide, svi idemo jer taman toliko nas ima!”.

Dok hodaš prisećaš se kad si bio klinac kako si s ushićenjem dočekivao matorog sa “službenog puta”, jer uvek nešto donese.

A ja?

Ubrzavaš, priželjkuješ da klinci spavaju… i eto te pred kućom.